Стеван Христић је српски композитор, диригент, педагог и музички писац. Рођен је 19.06.1885. године у Београду, где је и преминуо 21.08.1958. године.

Био је син министра и дипломате Косте Христића и унук председника Владе, Николе Христића.

Сматра се једним од најистакнутијих композитора у Србији, у првој половини 20. века. Прва музичка знања је стекао у Мокрањчевој школи, да би студије наставио у Лајпцигу. После краћег рада у Српској музичкој школи боравио је у Риму, Москви, Паризу. Пред Први светски рат вратио се у Београд и започео диригентску активност у Народном позоришту и педагошку делатност у Српској музичкој школи и богословији. Између два светска рата дао је допринос развоју музичког живота Београда као један од оснивача и први шеф и диригент Београдске филхармоније, диригент и директор Београдске опере, један од оснивача и првих наставника Музичке академије у Београду. Изабран је за дописног и редовног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) и руководио радом Музиколошког института. Након Другог светског рата, учествовао је у оснивању Удружења композитора Србије, чији је био и дугогодишњи председник.

Христић није написао велики број композиција, али дела која је компоновао су обимна дела: опера Сутон, балет Охридска легенда, ораторијум Васкрсење, више оркестарских композиција (сценске музике за позоришне комаде), дела из области духовне музике (Литургија, Опело посвећено погинулима у Првом светском рату), концертне композиције (Симфонијска фантазија за виолину и оркестар, Рапсодија за клавир и оркестар), као и хорске композиције (Јесен, Дубровачки реквијем) и камерну вокалну лирику (мањи број дела: Била једном ружа једна, Ластавица, Елегија, Вече на шкољу, Бехар).

Христићево најзначајније дело је први српски балет „Охридкса легенда”